Које је боје огледало

Мала Ана је увијек постављала чудна питања. Она досадна бића која називамо одраслим људима никада нису могла дати одговор ни на једно од њих. Мала Ана се питала каквих предности има тај њихов једнолични живот без икакве жеље за сазнањима и открићима , зашто потцјењују њен, и зашто јој увијек говоре како је још мала и ништа не зна, а ни у једном моменту нису показали да они "велики" знају нешто више, напротив. Она је јако интензивно проживњавала свако своју недоумицу, то ју је мучило и није јој давало мира.
Мала Ана је жељела да сазна које је боје живот. Већина "великих" људи је одбила да јој одговори на тако глупо питање. "Како би живот могао имати било какву боју. Живот је живот, и то је довољно, нема потребе више размишљати о томе. Дијете прича свашта, већ сутра ће јој пасти још нека глуост на памет, као што је има ли зелене крви, или може ли се ходати по облаку". А онда је мала Ана најзад чула одговор на своје питање.
Тог дана је сама изашла на улицу, иако су јој родитељи то изричито забранили. "На улици има свакаквог олоша, могло би свашта да јој се деси." Мала Ана је вољела улицу. За њу је улица представљала слободу, безброј могућности, читав један мали космос открића.То мјесто је представљало  могућност избора, долазила је и одлазила кад је хтјела; и никада до сада није помислила да је то нечији једини дом, неминовност, и како су то одрасли вољели рећи "сурова реалност". То је било мјесто на коме је од једног прљавог старог човјека пронашла одговор на своје питање. Тај човјек је у њој истовремено изазвао страх и радозналост. Човјек коме је, осим пуних џепова сна, улица била све што је имао. Када је погледала његове очи, страх и нелагодност су нестали. Осјетила је извјесну блискост, пришла и питала га :"Које је боје живот?". Човјек се мало замислио, а онда ју је погледао у очи и рекао:"Које је боје огледало?". Мала Ана је покушала да га пита ште је тиме хтио рећи, али није стигла то да изговори када је човјек рекао:"Немој ништа да ме питаш. Када дође вријеме, разумјећеш. Вјерујем да хоћеш.", устао и отишао. Иако тада није разумјела, мала Ана је добро запамтила ове ријечи, вјерoвала је да ће некада успјети да схвати. Вријеме ће показати.

 Прошло је од тог дана много година. Мала Ана више није била мала. Проживјела је много тога. Изградила је каријеру глумице коју су јој околности у земљи уништиле. Упознала је неколико занимљивих мушкараца, али, игром случаја, свако од тих познанстава брзо је неславно завршавало. Људи су је осуђивали, били згађени, избјегавали је јер је била овисник, а она је на то одговарала да је много занимљивије ко се богати продајући наркотике него ко је конзумент. Сматрала је је да конзумент може бити само обиљежје притиска времена, и ништа друго. Вратила са на ону исту улицу из дјетињства , само, овог пута ју је видјела другачије. Сви ти прљави људи, блато и бетон више нису били могућност избора, све се окренуло, сада је то била њена сурова реалност, више није посматрала са стране, гушила се у том блату и мраку који је из дана у дан гутао по неког од њених пријатеља. Није била религиозна, вјеровала је у случај, који је, како је она вољела рећи, златни рез вјечности у времену; вјеровала је у снагу воље; и вјеровала је у умјетност. Некада је вјеровала, а сада је увиђала како из дана у дан губи вјеру, и након три филма, неколико награда, након што је дотакла небо и вртоглаво пала на дно, могла је само рећи:"Моја земља ме се више не сјећа". Ето, тако је живјела Ана.
Онда је дошао Дан. Онај дан о коме јој је човјек са улице причао. Дошло је вријеме да схвати. Видјела је ону исту радозналу дјевојчицу, као да није прошао ни минут од тад, како јој прилази. Дијете је рекло: "Заборавила си које је боје огледало. изневјерила си ме. Постала си једна од њих, обичних досадних људи који ништа не знају и ништа их се не тиче", а затим нестало.
Ана је схватила. Огледало је онакво каквим га ми обојимо у зависности од тога шта обучемо. И живот је такав, добија оне боје које му ми дамо, и нема судбине, постоји  само наша способност или неспособност да узмемо свој живот у своје руке. За Ану је то био дан два велика открића. Прво је било које је боје живот, а друго да је закаснила. Њен живот је већ одавно измакао контроли, и ту више ништа није моло да се уради.
Тог истог дана Анино срце је престало да куца. Људи то називају смрт. Она би то назвала прелазним периодом.  Да ли ће у следећем животу бити буба?!

Само да вам се јавим :)

Људи моји, већ дуго ништа нисам написала, и опет сам запустила блог, а обећала сам да се то више неће дешавати. А шта да радим, ова врућина ми не да да размишљам, уопште. Немам услове за рааад! :) Покушавала сам ја, смислила сам један наслов, један костур за причу и један почетак, а све то нема баш никакве везе једно са другим и не може се скрпити једна поштена прича. Мама је крива. Баш кад сам почела да пишем, и да кажемо, "захуктала се" звала ме је на ручак, а послије ручка сам изгубила инспирацију. Ни сад нисам кадра да вам пишем причу, и зато сам одлучила да вам мало причам шта радим ових дана, онако необавезно, безвезе...
Прво, спавам до бесвијести, јер, једва сам чекала распуст да се поштено наспавам! :)
Кад се наспавам, читам. Ево шта сам јутрос прочитала: "Последњи део рукописа Франсое Рипера. Смрт избија из сваког реда и имао сам утисак да се увлачи у мене док преписујем тај текст, као да из њега ископавам леш. Леш Тадеуша Розенвалда. Неколико страна напред пронашао сам и леш Вилија Мунцера. Али не успевам још увек да препознам та лица која су тукли кундацима и петама. А узалуд тражим у тој заједничкој јами тело Анрија Рипера , изданог сина, испорученог заједно с неколико његових другова Гестапу". Књига се зове Савез убица, и моја сестра рече да је смор, али ја ево гурам, прочитала сам више од половине, и није тако лоше. Главни лик је једна италијанска грофица, а све се одвија током двадесетог вијека. Прилично крваво и пуно смрти, али ја волим читати такве ствари. Фина књига.
 

Е сад, изласци, мање - више, нису ништа посебно, али ни то није ништа ново ни изненађујуће, Бијељина и није неко мјесто које нуди пуно могућности.Прије неколико дана је био Bеer fest, и било је фино сва три дана, мада ми је темпо био мало напоран. Цијелу ноћ си тамо, онда цијели дан преспаваш, па поново :) Е, а у суботу, замислите, долазе нам Дивље јагоде. Синоћ сам са мојим слоном крала плакат и могу вам рећи, иако то није баш неки опасан подухват, мени је било баш занимљиво. 

Иначе синоћ ми је било баш фино са њим, иако смо изашли онако бзвз., трчали смо по стадиону, вртили се, крали плакат и тако, све неке глупости,  али имали ишта боље од прављења глупости :)

И доста је пискарања за сада. Размишљам о сутрашњем дану. Сутра је мом слону рођендан! :) А мораћу и на породично славље и, хух, баш имам трему... Одох сада, и јавићу вам како сам прошла! хах!  Хајдее, здравооо...