"Једног дана враћајући се кући авионом гледала сам облаке испод себе и мислила да ћу, у животу, или тако лепо живети и лагати се, или се нећу лагати.. Онда сам се одлучила за ову другу варијанту."
Истог тренутка се истопио мали златни круг из мога ока, исцурио са мога длана и утонуо у густи љепљиви мрак. Одлетјела је мала птица са мог десног рамена, и сакрила се у густом свелом шипражју које се отужно њихало на прохладном суморном небеском даху. Онаквом као да ти смрт дише за врат. Ишчезао је мирис прољећа, ишчезао је живи шум ријеке, ишчезле су ватре са бескрајног хоризонта. Све нестало у моменту.
Остале су голе шиљасте стијене које су се крвнички заривале у облаке. Мртва трава је сјекла гола стопала. Прљаве бубе су загосподариле предјелом, остављајући иза себе пустош. Зрак тежак, препун пепела, притискао је груди као камен. Велики сатни механизам је тукао у мјесту покушавајући да стресе са себе слојеве земље која је изнова и изнова падала на њега, све црња и све тежа.
Кад би само био снијег. Када би бијели чисти плашт бар на кратко сакрио сав овај јад. Али рекла сам да се нећу лагати. И, као, пронашла сам снаге да се суочим са реалношћу. Опаком. Поиграва се са мном. Храни се мојим страхом и бијесом.
Да ли је погрешно живјети у заблуди зато што је та заблуда прихватљивија од реалности?! Да ли ћете наћи разлог да опростите мојој немоћи што се скрива иза имагинарног?! И, знам, рекла сам да се нећу лагати. Рекли су још многи прије мене. Можда много снажнији. Данас их нема. Није их прогутао мрак. Не. Прогутао их је дан. Дан у ком се све види. Гола истина. Сагорјели су.
И зато опростите ако ме видите како клечим иза последљег комадића сна. Знате, као кад нову стаклену чинију обложите тканином или картоном. Тако ћу и ја своју душу сном - да не би пукла. Можда је то једини начин да се сачувам.
Остале су голе шиљасте стијене које су се крвнички заривале у облаке. Мртва трава је сјекла гола стопала. Прљаве бубе су загосподариле предјелом, остављајући иза себе пустош. Зрак тежак, препун пепела, притискао је груди као камен. Велики сатни механизам је тукао у мјесту покушавајући да стресе са себе слојеве земље која је изнова и изнова падала на њега, све црња и све тежа.
Кад би само био снијег. Када би бијели чисти плашт бар на кратко сакрио сав овај јад. Али рекла сам да се нећу лагати. И, као, пронашла сам снаге да се суочим са реалношћу. Опаком. Поиграва се са мном. Храни се мојим страхом и бијесом.
Да ли је погрешно живјети у заблуди зато што је та заблуда прихватљивија од реалности?! Да ли ћете наћи разлог да опростите мојој немоћи што се скрива иза имагинарног?! И, знам, рекла сам да се нећу лагати. Рекли су још многи прије мене. Можда много снажнији. Данас их нема. Није их прогутао мрак. Не. Прогутао их је дан. Дан у ком се све види. Гола истина. Сагорјели су.
И зато опростите ако ме видите како клечим иза последљег комадића сна. Знате, као кад нову стаклену чинију обложите тканином или картоном. Тако ћу и ја своју душу сном - да не би пукла. Можда је то једини начин да се сачувам.
