Odlučila sam. Večeras vam neću pisati nikakvu izmišljenu priču. Večeras mi se ne izmišlja. Nisam maštovita. Iscrpila sam sve za sad. U ostalom, večeras pišem više za sebe nego za vas. E, sad, kako nazvati ovo što pišem?! Recimo da je opet došlo vrijeme za introspekciju, za mene često tako pogubnu, i da će ovo biti nekakvo "svodjenje računa sa samom sobom". Bilo je krajnje vrijeme.
Ko sam ja?! Sasvim sigurno se zovem Nataša, to je jedino što smijem odgovorno da tvrdim. Ostali segmenti moje ličnosti su jako promjenljivi i nestalni, da ni sama ne uspijem da ih pohvatam. E, da, neki kažu i da sam šizofreničar. Ko zna. Nisam sigurna imam li nekakav stalan cilj u životu. Jedan jedini bi bio da u suštini proživim taj život što kvalitetnije (kad to kažem, ne mislim na ono što bi drugi ljudi smatrali kvalitetnim, nego, jednostavno, da ga proživim onako kako meni odgovara i kako ja smatram da bi trebalo. Eto, to bi bilo jedino pravilo). Nekad imam osjećaj da mi dani prolaze uludo, i onda me grize savjest. Savjest?! Ko bi rekao da je imam! Ljudi, da se ne lažemo, život stvarno jeste kratak, a "carstvo nebesko" mi i nije baš pouzdano, i ko zna da li ću tamo dospjeti, zato i živim tako kako živim, i sasvim sam zemaljsko biće, prljavo i grešno i prizemno. U ostalom, ko se od vas usuđuje reći da nije, a da to može i dokazati?! No, ovaj stil života je jako zapetljana stvar, pa ću sada, s vašim dopuštenjem, preći na nešto drugo.Kada biste me pitali čime se bavim, ne bih znala šta da vam kažem. Idem u školu, normalno, ali to i nije tako zanimljivo za ovu priču. Igrala sam folklor nekih 6 ili 7 godina, ali sam prestala ( moja mama to još nije preboljela :) ). Osim toga, može se reći da sam "bedno piskaralo" - vjerovatno znate ovo, iz crtanog filma Ser Žile i snebivljiva aždaja sam pokupila. Fin crtani. Kad smo već kod crtanih, mnogo volim da ih gledam. Jako sam djetinjasta, i to ne želim da mijenjam i nisam ni pokušavala. Iako možda na prvi pogled ne izgleda tako, jako sam ranjiva. Nedavno sam zaključila i da sam dosta naivna, i da sam previše vjerovala ljudima, ali šta da radim, ne znam da ih procijenim. To mi smeta, ali ne znam hoću li uspijeti da se promijenim u tom smislu. E, sad, mogla bih vam reći šta volim. Na prvom mjestu, volim da volim! Volim knjige, čokoladu, jabuke, nebo, cvijeće, Miku Antića, vodu, sunce, istinu, Ekatarinu veliku, noć... Priličan haos, je li tako?! I nema baš neke velike veze ovo sve jedno sa drugim. U suštini, nemam ni ja veze s vezom, i tako mi je lijepo. Boli me uvo.
E, da razmotrimo sad malo način na koji me drugi ljudi vide. Odmah da vam kažem pripisuju mi svašta, ali ne zamjerim im, zato što zapravo samo pokušavaju da na neki svoj način objasne moju nestalnu, uvrnutu pojavu. Ljude koji su pokušali da me protumače, svrstala sam u 3 grupe:
1. Na istoj talasnoj dužini - ovi ljudi su takodje na neki način uvrnuti, pa se dobro razumijemo. Samo da dodam, pod ovim "uvrnuti" ne mislim ništa loše, naprotiv, takvi ljudi su najbolji. Ako ne vjerujete meni, pitajte Alisu! :)
2. Digli ruke - to su oni svakodnevni, sivi sumorni tipovi, koji se onako provlače između zemlje i neba, i najviše bi voljeli ako bi i sam život mogao ikako da ih zaobiđe. Takve ništa ne zanima, i ništa ih se ne tiče. Oni su mi u neku ruku ok. " ne diram te, ne diraj me" - Je li tako bilo?!
3.Oni sa bujnom maštom - e, ti su najgori. Šta sve oni ne mogu uobraziti u svojoj glavi, to je Bože sačvaj. Većina takvih je prilično ograničena, ništa ne razumije a o svemu voli da sudi. (Uzgred, nemam ništa protiv maštovitih ljudi, kada tu svoju maštu koriste na pravi način. Ovi to definitivno ne rade.) Tako sam ja bila proglašena za sektaša zato što sam imala crni lak na noktima i zato što slušam Ekv. Iskreno, sramota me je da vam o tome pričam, jer nema baš nikakve veze s mozgom, i neće me čuditi ako mi ne povjerujete, ali - vjerovali ili ne - srvarno je tako bilo. I to su mi neki drugovi iz razreda prišili ovaj divni čin. Ima i onih koji bi me spalili na lomači. Bogu plakati.
Bilo kako bilo, više me ništa ne može iznenaditi. A i nije mi više toliko stalo do tuđeg mišljenja. Bolje bi bilo da kažem do bilo čijeg, ili ti do mišljenja nebitnih osoba. Ima njih par, čije mišljenje još uvijek cijenim.
Toliko za večeras. Ne znam ni šta mi bi da pišem ovako kasno. Sad idem pravo u krevet, kao sva dobra djeca. Ljubim vas.
Ko sam ja?! Sasvim sigurno se zovem Nataša, to je jedino što smijem odgovorno da tvrdim. Ostali segmenti moje ličnosti su jako promjenljivi i nestalni, da ni sama ne uspijem da ih pohvatam. E, da, neki kažu i da sam šizofreničar. Ko zna. Nisam sigurna imam li nekakav stalan cilj u životu. Jedan jedini bi bio da u suštini proživim taj život što kvalitetnije (kad to kažem, ne mislim na ono što bi drugi ljudi smatrali kvalitetnim, nego, jednostavno, da ga proživim onako kako meni odgovara i kako ja smatram da bi trebalo. Eto, to bi bilo jedino pravilo). Nekad imam osjećaj da mi dani prolaze uludo, i onda me grize savjest. Savjest?! Ko bi rekao da je imam! Ljudi, da se ne lažemo, život stvarno jeste kratak, a "carstvo nebesko" mi i nije baš pouzdano, i ko zna da li ću tamo dospjeti, zato i živim tako kako živim, i sasvim sam zemaljsko biće, prljavo i grešno i prizemno. U ostalom, ko se od vas usuđuje reći da nije, a da to može i dokazati?! No, ovaj stil života je jako zapetljana stvar, pa ću sada, s vašim dopuštenjem, preći na nešto drugo.Kada biste me pitali čime se bavim, ne bih znala šta da vam kažem. Idem u školu, normalno, ali to i nije tako zanimljivo za ovu priču. Igrala sam folklor nekih 6 ili 7 godina, ali sam prestala ( moja mama to još nije preboljela :) ). Osim toga, može se reći da sam "bedno piskaralo" - vjerovatno znate ovo, iz crtanog filma Ser Žile i snebivljiva aždaja sam pokupila. Fin crtani. Kad smo već kod crtanih, mnogo volim da ih gledam. Jako sam djetinjasta, i to ne želim da mijenjam i nisam ni pokušavala. Iako možda na prvi pogled ne izgleda tako, jako sam ranjiva. Nedavno sam zaključila i da sam dosta naivna, i da sam previše vjerovala ljudima, ali šta da radim, ne znam da ih procijenim. To mi smeta, ali ne znam hoću li uspijeti da se promijenim u tom smislu. E, sad, mogla bih vam reći šta volim. Na prvom mjestu, volim da volim! Volim knjige, čokoladu, jabuke, nebo, cvijeće, Miku Antića, vodu, sunce, istinu, Ekatarinu veliku, noć... Priličan haos, je li tako?! I nema baš neke velike veze ovo sve jedno sa drugim. U suštini, nemam ni ja veze s vezom, i tako mi je lijepo. Boli me uvo.
E, da razmotrimo sad malo način na koji me drugi ljudi vide. Odmah da vam kažem pripisuju mi svašta, ali ne zamjerim im, zato što zapravo samo pokušavaju da na neki svoj način objasne moju nestalnu, uvrnutu pojavu. Ljude koji su pokušali da me protumače, svrstala sam u 3 grupe:
1. Na istoj talasnoj dužini - ovi ljudi su takodje na neki način uvrnuti, pa se dobro razumijemo. Samo da dodam, pod ovim "uvrnuti" ne mislim ništa loše, naprotiv, takvi ljudi su najbolji. Ako ne vjerujete meni, pitajte Alisu! :)
2. Digli ruke - to su oni svakodnevni, sivi sumorni tipovi, koji se onako provlače između zemlje i neba, i najviše bi voljeli ako bi i sam život mogao ikako da ih zaobiđe. Takve ništa ne zanima, i ništa ih se ne tiče. Oni su mi u neku ruku ok. " ne diram te, ne diraj me" - Je li tako bilo?!
3.Oni sa bujnom maštom - e, ti su najgori. Šta sve oni ne mogu uobraziti u svojoj glavi, to je Bože sačvaj. Većina takvih je prilično ograničena, ništa ne razumije a o svemu voli da sudi. (Uzgred, nemam ništa protiv maštovitih ljudi, kada tu svoju maštu koriste na pravi način. Ovi to definitivno ne rade.) Tako sam ja bila proglašena za sektaša zato što sam imala crni lak na noktima i zato što slušam Ekv. Iskreno, sramota me je da vam o tome pričam, jer nema baš nikakve veze s mozgom, i neće me čuditi ako mi ne povjerujete, ali - vjerovali ili ne - srvarno je tako bilo. I to su mi neki drugovi iz razreda prišili ovaj divni čin. Ima i onih koji bi me spalili na lomači. Bogu plakati.
Bilo kako bilo, više me ništa ne može iznenaditi. A i nije mi više toliko stalo do tuđeg mišljenja. Bolje bi bilo da kažem do bilo čijeg, ili ti do mišljenja nebitnih osoba. Ima njih par, čije mišljenje još uvijek cijenim.
Toliko za večeras. Ne znam ni šta mi bi da pišem ovako kasno. Sad idem pravo u krevet, kao sva dobra djeca. Ljubim vas.
 | ||
| To sam samo ja! Nemojte se uplašiti! :) | Inače, nisam svaki dan ovako blesava, nego mi se tad prohtjelo! :) |
