Стварност и "стварност"

"Једног дана враћајући се кући авионом гледала сам облаке испод себе и мислила да ћу, у животу, или тако лепо живети и лагати се, или се нећу лагати.. Онда сам се одлучила за ову другу варијанту."

Истог тренутка се истопио мали златни круг из мога ока, исцурио са мога длана и утонуо у густи љепљиви мрак. Одлетјела је мала птица са мог десног рамена, и сакрила се у густом свелом шипражју које се отужно њихало на прохладном суморном небеском даху. Онаквом као да ти смрт дише за врат. Ишчезао је мирис прољећа, ишчезао је живи шум ријеке, ишчезле су ватре са бескрајног хоризонта. Све нестало у моменту.
Остале су голе шиљасте стијене које су се крвнички заривале у облаке. Мртва трава је сјекла гола стопала. Прљаве бубе су загосподариле предјелом, остављајући иза себе пустош. Зрак тежак, препун пепела, притискао је груди као камен. Велики сатни механизам је тукао у мјесту покушавајући да стресе са себе слојеве земље која је изнова и изнова падала на њега, све црња и све тежа.
Кад би само био снијег. Када би бијели чисти плашт бар на кратко сакрио сав овај јад. Али рекла сам да се нећу лагати. И, као, пронашла сам снаге да се суочим са реалношћу. Опаком. Поиграва се са мном. Храни се мојим страхом и бијесом.

Да ли је погрешно живјети у заблуди зато што је та заблуда прихватљивија од реалности?! Да ли ћете наћи разлог да опростите мојој немоћи што се скрива иза имагинарног?! И, знам, рекла сам да се нећу лагати. Рекли су још многи прије мене. Можда много снажнији. Данас их нема. Није их прогутао мрак. Не. Прогутао их је дан. Дан у ком се све види. Гола истина. Сагорјели су.
И зато опростите ако ме видите како клечим иза последљег комадића сна. Знате, као кад нову стаклену чинију обложите тканином или картоном. Тако ћу и ја своју душу сном - да не би пукла. Можда је то једини начин да се сачувам.

Срећан ми рођендан

Добро јутро. Рођендан ми је.
Шта да вам кажем, еуфорична сам колико и сви остали, ал' ми се чини да су ти рођендани некако обајатили! Није то као прије кад по неколико дана прије рођендана не можеш да спаваш, па жељно ишчекујеш тај дан, па зовеш читав свој разред (не вјерујем да је маму радовала чињеница да јој тог дана по кући вршља гомила десетогодишњака), па те радују све пластичне и крпене ситнице које од њих добијеш, па те изљуби гомила баба и деда, многобројна фамилија са свих страна, и припремаш се малтене к'о за славу, па се наједеш к'о хајван, и на крају дана жалиш што је све тако брзо прошло. Наредних десет дана враћаш филм и замишљаш да ти је рођендан, а послије тих десет дана бројш колико ти је остало до новог рођендана.
Ех, што су та времена била дивна. Романтика људи моји! Хаахх
Ето, зову ме на доручак. Одох, ако Бог да, и јуначко здравље, да изгурам и овај рођендан.
Остарило се.
Добро, ипак ми се свиђа да један дан будем у ценру пажње, не треба бити на крај срца! :D

Samo sama

Opet stvaram svoj oklop. Utrnula sam. Vid mi je opet zamagljen. Vraćam se.
Ljudi mi smetaju. Preveliki su, i previše glasni. Previše isti. Gomila klo(v)nova steže obruč oko mene. Htjela bih da se sakrijem. Očajnički trebam sklonište. Jedno sa dosta sunca i dosta vode.Dosta vazduha nezagađenog ljudskim prisustvom.
Svi ti pogledi, i sva ta pitanja. Svako od tih ljudi očekuje nešto od mene. Očekuju da im kažem ko sam, kuda idem... Nisam u stanju da odgovorim ni samoj sebi, a oni su svuda, puni znatiželje... Gledam ih, tope se, izvijaju, formiraju jedan veliki znak pitanja, a onda se vraćaju u prvobitni oblik, sa tim zastrašujućim osmijehom na licima.  Držim se za svoj strah, za sve propale pokušaje samospoznaje, za prazninu - držim se za sve što imam, ali i dalje tonem.
Pustite me samo da budem sama. Treba mi vremena. Par vijekova. Pa kuda vam se žuri?! Samo vrijeme ima tu moć da da odgovor na svako pitanje. I ne zavaravajte se, vi ste ti koji prolaze, vrijeme stoji. Ono je uvijek tu, vi ste ti kojih neće biti. Svi ste ovdje svratili samo na kratko, a tražite neki put i svrhu.
Ma šta vam ja uopšte pričam. Smo želim da budem sama.