Ово је прича о једном промашеном животу. Мом промашеном животу. Ти, који све то посматраш са стране, можеш да мислиш шта год хоћеш, само, молим те, немој да ме жалиш. Немој. Ако ти сам себи уништиш живот једном, сажаљење других ти га уништи други пут. И шта ти остаје?! Празно, само празнина коју немаш чиме испунити . На крају се изгубиш у тој празнини.
Сада кад је мој живот при крају, посматрам га некако са висине. Као да га гледам неким туђим очима, као да се све десило некој другој особи. И, можда ће изгледати чудно, али није ми тешко да причам о томе. Видите, да сам у животу постала криминалац, или курва или било шта друго, мој живот би ипак имао неку сврху. Овако, била сам нико и ништа, а једино што сам у животу знала, јесте да мрзим.
Ево како је све почело. Имала сам тада 23 године, торбу пуну књига и дијете у утроби, мада за ово треће тада још нисам знала. Доселила сам се у то село тражећи мир, да бих могла да зваршим свој први роман на коме сам напорно радила годинама, и сада сам морала да се увјерим да је све управо онако како сам планирала. Била сам задовоњна својим новим домом. Била је то мала кућица, љупке свијетло розе фасаде. Иза куће је био воћњак, који је био прилично запуштен када сам дошла, али уз мало воље и стрпљења, све се то дало средити. Чудило ме што нико од комшија никада није разговарао са мном. Неколико пута сам покушала да започнем разговор са неким, али ми није пошло од руке. Чудно су ме гледали. Па добро, нова сам, требаће им мало времена да се привикну на мене. Чинило се да ћу овдје имати угодан живот. А и ако ми не буде одговарало, увијек могу да се вратим у свој стан...
Вријеме је пролазило, и ја сам почела да схватам како како су ти људи гледали свијет, како су дисали и како су размишљали. Видјела сам, и призор ме ужасавао. Ово мало, мирно, наизглед пријатно мјесто за живот је изнутра изједала злоба, тамна и горка, ужаснија од свега што сам до сада видјела код људи, способна да у трену избрише све оне лијепе и вриједне људске особине. Сваки од ових људи, био је роб тој нечистој сили, назовимо је тако, сви су били само марионете, спремни да ураде било шта да би напакостили брату, сусједу, познанику... Није било битно да ли су то неке ситне пакости, или нешто страшно, битно је само наљутити или нанијети бол и наслађивати се гледајући тај призор. Ја, наравно нисам била поштеђена. Било је ту много злобних потеза, које са пунм правом могу назвати ситницама у односу на оно што ће уследити. Само сам се надала да нећу постати једна од њих, сконцентрисала сам се на своју књигу, покушала да се удаљим од свега тога... А онда једног дана велики, прљави механизам увукао и мене у сав тај хаос.
Био је вјетровит дан, а ја сам због стања у ком сам се налазила и оне треће ствари коју сам са собом овамо донијела, а коју сам у међувремену спознала и постала свјесна присуства тог малог бића, имала све чешће мучнине и било ми је потребно ваздуха. Изашла сам да прошетам. Видјела сам плави аутомобил који је долазио из супротног правца и у њему младог човјека са једним посебним сјајем у очима који као да ме је хипнотисао, и на трен сам све заборавила... Видјела сам да скреће са пута и иде према мени, али сам вјеровала да је то само неукусна шала и да ће се зауставити у последњем тренутку... Да, тада сам још увијек вјеровала људима.
Пробудила сам се и у гледала бијеле зидове празне и хладне собе у болници у оближњем граду. Ускоро ме по глави , онако право међу очи ударило још једно тешко и болно сазнање, које ме је зувијек промијенило. Саопштили су ми да сам изгубила бебу. У истом тренутку је у мени плануо бијес у коме је сагорило и последње зрно људскости. Неки људи се, претпостављам, никада више не би вратили у то мјесто, Ја сам знала да морам. Исто тако сам знала да ће ми тај човјек платити. И знала сам да је то село једино мјесто на коме ћу моћи да испљунем сав свој бијес и очај. Вратила сам се.
Ускоро ми се посрећило. Сазнала сам да краде дрва у оближњој шуми. Знате, када је човијек очајан, није у стању да размишља. Нисам имала никакав план, нисам знала шта желим, само сам кренула.када сам га пронашла спавао је испод једног дрвета. Поред њега је стајала сјекира. Ни једног тренутка нисам осјетила сажаљење, нити сам се запитала шта сам то постала. Осјетила сам како ме његова топла крв попрскала по лицу. Када сам се вратила кући и погледала свој одраз у огледалу, примијетила сам онај исти сјај у очима какав је он имао ОНОГ ДАНА.
Било је љето, али мени је било хладно. Било ми је хладно изнутра, постала сам лед. Више нисам могла то да поднесем, и тако је једног дана мој роман завршио у ватри... Морала сам да се загријем. Са тим романом сам и ја нестала, а родила се нека друга, мени непозната особа... Једна од њих...
